Nasilje u porodici

tekst preuzet sa stranice:

http://www.nasiljeuporodici.rs/index.php?url=edukacija/nasilje_nad_zenama.htm

NASILJE U PORODICI

Autorka: Jelena Petrović-Desnica

sociološkinja

            Svaki ljudski odnos u kome je narušena ravnoteža moći je potencijalno odnos u kome se može ispoljiti nasilje i to od strane moćnijeg pojedinca ili grupe prema onome ko ne poseduje moć. Nasilje se javlja na različitim nivoima, počev od globalnog društvenog, preko institucionalnog do svakodnevnog života u okviru primarnih grupa. Na ovom poslednjem nivou svakodnevne interakcije, nasilje se može javiti u svim područjima ljudskog delovanja: u partnerskim odnosima, odnosima roditelj – dete, nastavnik – učenik, lekar – bolesnik, poslodavac – radnik . . . Da li će se u nekom odnosu ispoljiti nasilje zavisi od mnogo faktora, ali je važno shvatiti da onaj ko ima moć, ima i izbor da li će upotrebiti nasilje – odgovornost za nasilje je uvek na strani moćnijeg.

            U kulturama sa idealom dominacije, patrijarhalnim društvima, a to su sva savremena svetska društva, visoko se vrednuje borba za moć i dominacija nad slabijim. Globalna društva se međusobno razlikuju u mnogo tačaka, ali im je najmanji zajednički imenitelj patrijarhalnost, tako da se paralela između njih pre svega može uspostaviti preko odnosa među polovima; ti odnosi se, međutim, sastoje iz takvih neusklađenosti i asimetrija, koje nisu nimalo slučajne već su od suštinskog značaja za opstanak i reprodukciju čitavog društva i imaju konzervativno dejstvo. Patrijarhat nije rodno neutralan sistem i deluje na taj način što u društvo sistemski uvodi hijerarhičnost i nejednakost, pre svega na liniji pol – rod. U ovom sistemu se favorizuju muškarci, dok se žene sistemski marginalizuju, tako da čitavoj polovini ukupne svetske populacije na svim tačkama patrijarhalnog socijalnog prostora prete najveći rizici koji su sistemski koncipirani ( Miletić – Stepanović, 2006.).

            U više naučnih radova i istraživanja naučnika različitih teorijskih orijentacija je nedvosmisleno dokazano da je veza između nasilja nad ženama u porodici i socijalne reprodukcije ( opstanka ) patrijarhata sistemska i može se uočiti na svim nivoima. Pri tom, veza (re)produkcije nasilja nad ženama u porodici i (re)produkcije društvenog sistema nije neposredna i jednostavna, jer sistem svakodnevno proizvodi nasilje nad ženama složenim sistemom medijatora, pri čemu su odnosi među polovima u porodici posebno važni kao deo ukupnih odnosa nejednake moći.

            Postavke i vrednosti tradicionalnog, narodnog shvatanja porodičnog života i moderne teorije o nasilju nad ženama se bitno razlikuju. I pored toga što patrijarhalna ideologija barata neiskazanim i implicitnim postavkama, ispostavilo se da su one vrlo stabilne i delotvorne. Na taj način pravi smisao ovih vrednosti porodičnog života u čijoj je osnovi mizoginija, a koje se na nivou ponašanja ispoljavaju kao nasilje nad ženama, ne dopire do svesti društvenih aktera. A pravi smisao tradicionalne porodične ideologije je u funkciji sprovođenja simboličkog nasilja nad ženama (po Denichu i Burdjeu naročito intenzivno na Balkanu i Mediteranu), osnovnog mehanizma reprodukcije patrijarhata. „ U ovom kontekstu se smatra da su muški članovi porodice apsolutni, ekskluzivni nosioci moralnog autoriteta. Socijalni položaj žena, koje se nalaze na dnu društvene lestvice moći, karakteriše visok stepen socijalnih frustracija i socijalnog neuspeha. Svi postupci muškaraca prema ženama i deci, prema članovima porodice iz nižih nivoa hijerarhije, shvataju se kao pravo i obaveza „vaspitača“ da disciplinuju i uređuju unutrašnje odnose, da kažnjavaju neprivilegovane članove. Nasilje nad ženama u tradicionalnoj ideologiji nema karakter disfunkcije, dezorganizacije, dezintegracije i poremećaja porodičnih odnosa, već naprotiv, ono se stimuliše, propisuje i nameće kao sredstvo disciplinovanja lošeg, ženskog, pasivnog i prirodnog od strane kulturnog, muškog, kontrolišućeg aktivnog elementa“( Miletić – Stepanović, 2006.) Što se tiče srpskog društva, posebno današnjeg koje se nalazi u procesu tranzicije, slikovit opis položaja žena možemo naći u bezbroj narodnih izreka :

            „Ženu i konja treba čovek svakog trećeg dana tući“(Erlih, 1971)

            „Nije nikakav čovek ako nije ženu ošamario“ (Erlih, 1971)

            „Brata i vola miti, ženu i konja tući“ (Erlih, 1971)

            „Svaka žena ima jedno rebro više i treba da joj se slomije“ (Erlih, 1971)

            „ Na džukelu zamani, a devojku po glavi“ (Erlih, 1971)

            Tako porodica, koja svojim članovima treba da obezbedi najveću uzajamnu ljubav, brigu i poštovanje, postaje klopka za ženu u kojoj doživljava razne vidove nasilja. Nasilje u porodici se reprodukuje na potomstvo, jer se rodne uloge najpre uče u porodici, a zatim i putem ostalih medijatora kulturnih obrazaca. Ideologija polnih uloga sastoji se od gotovih istina, prećutnih protivurečnosti, nevažnih propusta. Patrijarhalni kulturni obrasci, koji su potpuno uspostavljeni i široko rasprostranjeni, su takvog karaktera da direktno i simbolički izražavaju i odražavaju autoritet i dominaciju muške grupe  nad ženskom. Interiorizacija marginalnosti i inferiornosti žena se ostvaruje učenjem tradicionalne polne uloge. Žene se kao grupa i kao pojedinke nalaze u zavisnosti od struktura koje su u suprotnosti sa njihovim interesima, a „srođene“ sa svojom tradicionalnom ulogom supruge i majke, najčešće su nesposobne da sagledaju uzroke svog neadekvatnog položaja koji doživljavaju kao potpuno „prirodan“ ili kao „sudbinu“. Uključujući i nasilje!

            Poslednjih decenija je nasilje u porodici postalo predmet šire društvene rasprave, naučnih istraživanja, briga brojnih društvenih i državnih institucija, a naročito nevladinih organizacija koje su istakle da je porodično nasilje ( u kome su žrtve najčešće žene) jedan od najdrastičnijih oblika kršenja ljudskih prava. Deklaracija Ujedinjenih nacija definiše pojam nasilja nad ženama kao „svaki akt nasilja baziran na pripadnosti polu koji rezultira, ili je podoban da rezultira u fizičkoj, seksualnoj ili psihološkoj povredi ili patnji žene, uključujući i pretnje takvim radnjama, prinudu ili arbitrarno lišavanje slobode, bez obzira da li se to događa u javnom ili privatnom životu“.Pod snažnim pritiskom ženskih pokreta koji su ispoljili zahteve za radikalno drugačijim pristupom u rešavanju ovog problema, da se ne tretira kao „unutrašnja stvar porodice“ već kao ozbiljan društveni problem, u mnogim zemljama, uključujući i Srbiju, ovaj oblik nasilja postaje „vidljiv“  i prepoznatljiv. Iako sa zakašnjenjem, porodično nasilje se od marta 2002. sankcioniše od strane države kao krivično delo i ne tretira se više kao „remećenje javnog reda i mira“. Međutim, bez obzira da li su u pitanju zemlje u kojima se nasilje u porodici duži niz godina zvanično definiše kao krivično delo i sankcioniše građansko – pravnim i krivično – pravnim procedurama, ili zemlje u kojima ne postoji ovakva regulativa, žene najčešće ne prijavljuju, ili u nedovoljnom broju prijavljuju nasilje u porodici, što dodatno komplikuje i pogoršava njihov ionako nezavidan položaj u porodici i čitavom društvu.

            Prema statistici, u SAD svakih 15 sekundi biva pretučena jedna žena; porodično nasilje je glavni uzrik povreda žena starosti od 15 – 44 godine; od žena koje su prijavile silovanje i/ili fizički napad posle 18-te godine starosti, 76% njih su bile žrtve tadašnjeg ili bivšeg muža, partnera sa kojim su živele ili momka. Rezultati istraživanja obavljenih u Srbiji, kao i podaci SOS službi pokazuju da je nasilje u porodici široko rasprostranjena pojava. Pionirski rad u ovoj oblasti je istraživanje  Vere Erlih u Srbiji između dva svetska rata, koje je pokazalo da je u 85% porodica postojalo nasilje. Podaci Viktimološkog društva iz 2002. pokazuju da svaka treća žena doživi fizički napad od nekog člana porodice, dok se svakoj četvrtoj preti nasiljem. Poseban problem predstavlja definisanje nasilja, jer se po ovim terminom najčešće podrazumeva fizičko nasilje, tako da se ostala nasilnička ponašanja koja se ne ispoljavaju kao ogoljena sila, najčešće smatraju sasvim prirodnim i „normalnim“, Možemo da se zapitamo da li uopšte postoji razlika između porodica koje su od strane društva ocenjene kao patološke i onih koje žive „kao sav normalan svet“!

           

Različita shvatanja o uzrocima nasilja u porodici

1.Kada je ova pojava počela ozbiljnije da se tertira od strane društva, prvo se javilo shvatanje da su nasilnici mentalno oboleli pojedinci, pa ih zato treba lečiti, odnosno slati na psihijatrijski tretman. Međutim, istraživanja su pokazala da je broj mentalno obolelih među nasilnicima proporcionalan njihovom broju u ukupnoj populaciji. Istovremeno se smatralo da su žene koje trpe nasilje mazohistkinje, odnosno da uživaju u njemu. Ove osobe su se najčešće lečile medikamentima, što naravno nije rezultiralo smanjenjem nasilja. Po rezultatima psiholoških testova ni nasilnici ni žrtve se nisu bitno razlikovali od ostatka „normalne“ populacije.

            2.Po drugom mišljenju, nasilje je bilo tretirano kao rezultat sukoba među partnerima, odnosno pretpostavljalo se da su obe strane podjednako odgovorne za eskalaciju nasilja. Ova teorija je zanemarivala upravo ključnu dimenziju patrijarhalnog društva – nejednaku raspodelu moći između muškarca i žene, tako da mere koje su se preduzimale da bi se nasilje sprečilo, a to je najčešće bilo savetovanje u parovima, nisu dale nikakve rezultate. Zanemarena je činjenica da žrtve nasilja pred nasilnikom nisu imale slobodu da kažu šta im se zaista dogodilo i kako se osećaju, jer su morale i dalje da žive sa nasilnikom.

            3.Teorija „besa“ je nasilje objašnjavala besom i gubitkom kontrole nasilnika nad svojim postupcima u problematičnim situacijama. Bes se pripisivao društvenoj toleranciji na ispoljavanje ovakvih osećanja kod muškaraca tokom vaspitanja i odrastanja (učenje rodne uloge). Međutim, ova teorija izjednačava bes i ljutnju kao osećanja sa agresijom, koja predstavlja samo jedno od mogućih ponašanja koje proističe iz takvih osećanja. Smatralo se da nasilnika treba naučiti da ljutnju izrazi na prikladniji, manje destruktivan način, a žrtvu da izbegava situacije koje mogu da izazovu bes nasilnika. Ova teorija zanemaruje važnu činjenicu – i žrtva sasvim sigurno oseća bes i ljutnju, ali ih po pravilu izražava na drugačiji način, što je posledica socijalizacije i učenja ženske rodne uloge po kojoj žena ne ispoljava agresiju, treba da „ćuti i trpi“. Takođe, dokazano je da nasilnici i te kako mogu da kontrolišu ljutnju, što se vidi po tome što biraju gde će udarati žtrvu, najčešće po mestima koja su pokrivena odećom ili kosom.

            4.Teorija o ciklusu nasilja, po kojoj frustracije u svakodnevnom životu narastaju do eksplozije prema partnerki, posle čega obično dolazi takozvana „faza medenog meseca“, kada nasilnik izražava kajanje, uz obećanja da se nasilje nikada neće ponoviti. Posle ove faze, koja od slučaja do slučaja može trajati kraće ili duže, opet sledi faza nasilja – faze se ciklički smenjuju, pri čemu je karakteristično da faze „medenog meseca“ traju sve kraće, dok porodična situacija ne postane permanentno obojena nasiljem. Ova teorija delimično može da objasni zašto neke žene uprkos nasilju ostaju u nasilnim vezama, verujući u iskrenost kajanja koje nasilnik ispoljava posle situacije nasilja. Međutim, ne mogu da objasne zašto i one žene koje nikada ne doživljavaju lepe trenutke ostaju u nasilnoj vezi, kao i činjenicu da nasilnici retko ispoljavaju nasilje prema drugima, već skoro isključivo prema svojoj partnerki i ostalim članovima porodice.

            5.Teorije moći i kontrole, koje su bazirane na iskustvima brojnih žena – žrtava nasilja u porodici, a koje se uklapaju u šire sociološke i feminističke teorije o društvenim uzrocima asimetrične raspodele moći u patrijarhatu između muškog i ženskog roda i koja rezultira nasiljem, a koja je uslov opstanka samog sistema. Na osnovu ovih teorija mogu se prepoznati i imenovati mehanizmi pomoću kojih nasilnici, na osnovu moći koju poseduju u partnerskom odnosu, kontrolišu žrtvu i stvaraju bazu na kojoj je moguće u odnos instalirati i fizičko i seksualno nasilje. Mehanizmi moći i kontrole su sažeto prikazani u tzv. „točku nasilja“

            Točak nasilja nad ženama opisuje dinamiku nasilja u porodici i pokazuje različite obrasce ponašanja koja polaze od ponižavajućih komentara, grubih šala, preko ekonomske eksploatacije, udaranja i šutiranja, manipulacije decom, izolacije, do seksualnog zlostavljanja, davljenja, sakaćenja i ubistva. Točak nasilja pokazuje u svom centru cilj svakog nasilnog ponašanja, a to je demonstracija moći i uspostavljanje kontrole nad osobom koja trpi nasilje. Strategije/taktike (emocionalno, ekonomsko, seksualno zlostavljanje, manipulisanje decom, pretnje, korišćenje muške privilegije, zastrašivanje, izolacija) kojima se nasilnik služi da bi postigao cilj koji želi predstavljaju zbir radnji koje mogu biti korišćene pojedinačno ili kombinacijom pojednih taktika. To ne znači da se sve koriste istovremeno ili da svaki nasilnik koristi sve navedene taktike. Izbor, načini primene, intenzitet i učestalost zavise od procene nasilnika koja će taktika ili njihova kombinacija dovesti do željenog cilja.

            Spoljašnji krug točka označava radnje koje označavaju fizičko nasilje na koje se najčešće pomišlja kada se kaže „nasilje u porodici“. Međutim, fizičkom nasilju nasilnik pribegava samo kada ga prethodno navedene strategije ne dovode do željenog cilja, ili kada sprovođenje tih strategija želi da olakša/učvrsti. (D. Popadić, 2001)

Oblici nasilja u porodici

            U svom radu Nasilje nad ženama u Srbiji na razmeđi milenijuma Vesna Miletić – Stepanović je operacionalizovala pojam „nasilje nad ženama u porodici“ i u njega uključila sledeće vrste ponašanja:

.Pasivno nasilje nad ženama: patrijarhat kao sistem koji uključuje i autoritarne porodične odnose, sadrži u sebi pasivno nasilje, tako da o počiniocima nasilja ne možemo govoriti kao o inicijatorima, kako na individualnom, tako ni na makronivou. Pasivni nasilnici implicitno prihvataju i koriste sve prednosti koje im kao muškoj grupi donosi patrijarhalan sistem i na njima grade svoj položaj u porodici, ali se na individualnom nivou aktivno i direktno ne angažuju u sprovođenju nasilja. Nema dogovora, razgovora ni kreativnog osmišljavanja bračnih, roditeljskih i ukupnih porodičnih odnosa. U ovakvim odnosima vrlo često je jako aktivna totalna samoprinuda žena, nastala internalizacijom rodne uloge, kojim se odnosi drže na liniji i nivou stabilne neravnoteže moći. U poređenju sa aktivnim nasilnim ponašanjima prema ženama, pasivna ponašanja su još dublje ugrađena u strukturu patrijarhalnog poretka. Postoje tri velike grupe pasivnog nasilnog ponašanja nad ženama u porodici:

1. Podrivanje fizičkog statusa žena kao oblik pasivnog nasilja nad ženama obuhvata nasilje nad zdravljem: neutralizacija značaja trudnoće i porođaja, mortalitet porodilja i ženske novorođenčadi.
2. Druga grupa pasivnog nasilja predstavlja podrivanje psihološkog položaja žena i obuhvata četiri podgrupe:

·         emocionalno nasilje: imperativ ženske lepote, potiskivanje partnerskih odnosa, imperativ brige o Drugom – nebrige o sebi, emocionalno posredovanje u konfliktima, samomržnja žena, podela na legitimne i nelegitimne ljubavi žena, glorifikacija materinstva;

·         seksualno nasilje: redukcija ženske seksualnosti na reproduktivnu sferu, specifičan značaj udaje, otmica žena, trgovina ženama; imperativ ženske plodnosti, nevinosti i vernosti;

·         motivaciono nasilje: inhibicija žena u donošenju važnih odluka, zabrane u ponašanju devojaka i žena, ritualno ponižavanje žena, prisilna sekundarna promocija žena;

·         kognitivno nasilje: interiorizacija inferiornosti žena, nepismenost žena, relativno slabija obrazovanost žena, prenošenje loših predstava o sebi po ženskoj liniji.

3. Treća grupa ponašanja je podrivanje ekonomskog položaja žena: ženski domaći rad, ciklični karakter radnih obaveza, prisilni karakter rada, diskontinuitet radnog vremena, briga o deci, bolesnima i starima; nenagrađenost ženskog rada (neplaćeni rad), tok materijalnih dobara od, umesto ka ženama.

Aktivno nasilje nad ženama . Autoritarni porodični odnosi koji u sebi sadrže aktivno nasilje nastaju kada se počinioci nasilja na individualnom, mikronivou aktiviraju u direktnoj primeni nasilja nad ženama u porodici, na osnovu svoje socijalne pozicije ili prostom fizičkom nadmoći u porodičnim odnosima. U ovu grupu spadaju šamaranja, šutiranja, udaranja, upotreba oružja. Posebnu grupu čine brutalna seksualna nasilja, između ostalog i incest, koji se najteže doživljava. Ovaj čin nasilja se ne izdvaja po brutalnosti, nego po rušilaštvu emocionalnih veza poverenja, zajedništva i ljubavi, što je pre svega udarac po duši, a to je ono što najviše boli.

            Posebno pitanje koje se nameće kada se sretnemo sa žrtvama porodičnog nasilja je:

Zašto žrtva ostaje, kada odlazi?

            Mnoge osobe koje nisu imale ili nisu u vezi sa nasilnim partnerom izjavljuju da bi odmah raskinule takvu vezu i otišle. Međutim, treba uvek imati na umu da su i mnoge žrtve koje trpe nasilje isto mislile zasnivajući partnerski odnos.Postoji mnoštvo ozbiljnih faktora koji utiču na odluku žrtve nasilja da ode/ostane. Evo najčešćih razloga koje su navodile žene – žrtve porodičnog nasilja:

1.Nada u promenu. Posle akta nasilja, većina nasilnih partnera ispoljava kajanje, uz obećanje supruzi i deci da se tako nešto nikada neće ponoviti, uz demonstriranje ljubavi prema članovima porodice i traženje pomoći da prekine sa takvim načinom ponašanja. Pošto su žene koje trpe nasilje posvećene vezi i često svoj život i identitet grade oko te veze, one se nadaju promeni. Suprugovo nasilno ponašanje u početku žena doživljava sa nevericom, jer to je čovek koga voli, čovek koji nju voli, pa kako se tako nešto može desiti? Takođe, žena se može osetiti odgovornom za incident, i najčešće oseća stid i sramotu toliko karakteristične za žene koje trpe nasilje. Dodatak svemu tome je nada da se nasilje više neće ponoviti i da će to sprečiti time što će promeniti svoje ponašanje.

2.Izolacija. mnoge žene koje trpe nasilje vremenom gube svoje sisteme podrške. Nasilnik ih izoluje time što, na primer, uskraćuje ženi da koristi telefon, cenzuriše njenu poštu, proverava mobilni, insistira da je dovozi i odvozi sa posla, ponižava na porodičnim skupovima... Muškarci koji ispoljavaju nasilje su često preterano ljubomornu i veoma posesivni. Po njihovom mišljenju, žena je njihov „posed“, i imaju apsolutno pravo na njenu nepodeljenu pažnju i poslušnost. Potpuno su svesni da, ukoliko se žena poveri nekom i ispriča o nasilju koje trpi, osoba od poverenja će je najverovatnije savetovati da preduzme neke korake da bi se zaštitila, uključujući i prijavljivanje i napuštanje nasilnika. Zbog toga, nasilnici veoma brzo i uspešno izoluju ženu žrtvu nasilja da bi svoju moć očuvali netaknutom.

3.Društveno poricanje. Žene žrtve nasilja se najčešće plaše da im niko neće verovati da unutar svoje porodice trpe nasilje od bračnih partnera. Nasilnici su često veoma poštovani i popularni muškarci koji svoju agresiju ispoljavaju isključivo unutar porodice iza zatvorenih vrata. Žene su svesne ove situacije i to povećava njihov strah da im niko neće verovati. Takođe, i mnoge službe kojima se žene obraćaju za pomoć trivijalizuju uticaj i efekte nasilja (doktori/ke daju sredstva za smirenje da bi se lakše podnelo nasilje, terapeuti/kinje savetuju bolju komunikaciju sa nasilnikom, policija nije senzibilisana za specifičnost porodičnog nasilja i više veruje mužu nego ženi...). Niko ne razume da se ona oseća kao zatvorenica koja može biti ozbiljno povređena, i u najgorem slučaju, lišena života. Logično, ona zaključuje, da ukoliko je niko ne razume, niko neće ni podržati njenu odluku da izađe iz situacije nasilja jer bi to podrazumevalo i rasturanje porodice.

4.Prepreke za odlazak. Čak i kada žena skupi dovoljno hrabrosti i dobije podršku za svoju odluku da izađe iz nasilja, nasilnici postavljaju mnogobrojne prepreke. Najčešće su pretnje da će tražiti starateljstvo nad decom, da će joj uskratiti alimentaciju, uticati na njeno zaposlenje; pokušavaju da okrenu decu ili porodicu protiv nje, prete da će ubiti nju ili druge članove porodice ako ode, da će počiniti samoubistvo iz osvete ili na druge načine eskaliraju nasilje da bi je zadržali u vezi.

5. Vera u lečenje nasilnika. Žene koje su žrtve nasilja retko napuštaju svoje partnere ukoliko se oni nalaze na lečenju, verujući da će lečenje pomoći da nasilnik promeni svoje ponašanje. Veoma je važno da se žena dobro informiše o tome koliko su ovi programi zaista delotvorni i da li mogu uticati na promenu koja bi njihov život učinila sigurnijim.

6. Opasnosti odlaska. Mnoge žene koje trpe nasilje ubijene su od strane svojih partnera nakon što su ih napustile. Odlazak, sam po sebi, može biti opasan popstupak. Veliki broj nasilnika povećava nasilje da bi prinudili ženu žrtvu nasilja na pomirenje ili da bi se osvetili za odlazak. Zato odlazak zahteva strateško planiranje i pravnu intervenciju da bi se zaštitile žrtve i njihova deca.

7. Ekonomska autonomija. Ipak, žene žrtve nasilja odlaze. Najbolji pokazatelj da li će žena koja trpi nasilje zauvek napustiti svog nasilnika jeste posedovanje ekonomskih resursa za samostalno preživljavanje – ekonomska nezavisnost. Zato je jako važno da žene koje trpe nasilje dobiju pomoć za izdržavanje uz obaveznu zaštitu, da se upute na programe osposobljavanja za obavljanje određenih delatnosti i obaveste o prilikama za zaposlenje.

8. Odlazak je proces.  Većina žena koje su žrtve nasilja odlaze i vraćaju se nekoliko puta pre nego što napuste nasilnika. Odlazak ponekad može da bude jako dug proces. Prvi put kad žena odluči da ode to može biti test da vidi da li će on zaista promeniti svoje ponašanje i prestati sa nasiljem. Ukoliko se nasilje ponovi, ona ga može opet napustiti da bi dobila više informacija o resursima koji su joj dostupni. Posle toga se može pomiriti sa njim i početi da sakuplja resurse za slučaj da se nasilje ponovi i da mora ponovo da ode. I pored toga što podaci pokazuju da je odlazak zaista dug proces, da se žene u proseku i do 7 puta vraćaju nasilniku, većina žena ipak odlazi.

(Drugi pogled 3, 2001.)

Kako se održava nevidljivost nasilja u porodici

U društvu se nasilje nad ženama trivijalizuje, što dovodi do toga da mnoge žene koje trpe nasilje ne žele i ne smeju da pričaju o tome. Pošto je nasilje uslovljeno nejednakom raspodelom moći između polova u patrijathatu, sastavni je deo muško – ženskih odnosa, postaje društveno navidljivo i teško prepoznatljivo i muškarcima i ženama. Naša poslovica „Čim se probudiš udari ženu, ako ti ne znaš zašto, znaće ona“, ukazuje na nepostojanje razloga za muško nasilje nad ženama. Muškarci nasiljem zavode i uspostavljaju red, održavaju moć „gazde u kući“.

Mehanizmi kojima se održava nevidljivost nasilja nad ženama su različiti, ali se posebno izdvajaju društveno konstruisane uloge polova koje utiču na to da se održi mit o nasilju:

v  Pojam „moralne žene“ – žena se prvenstveno definiše kroz ulogu supruge, majke, domaćice. Sve tri uloge zahtevaju moralnost koja se postiže ukolko žene trpe, ćute, čekaju. Otpor nasilju se smatra nemoralnim, neženskim, neprirodnim, a odbijanje da trpi  - neuspehom u igranju ženske uloge. Poražavajuće je da je i većina žena saglasna sa ovako nametnutom definicijom svoje uloge.

v  Problemi supružnika su njihova privatna stvar – ovaj opšteprihvaćen stav sprečava da nasilje u porodici postane javno priznata činjenica i da bilo ko sa strane interveniše i pruži podršku žrtvi nasilja.

v  Žrtva – žena je kriva „Mora da ga je izazvala“ – vrlo je čest komentar kada se govori o slučajevima nasilja. Kroz socijalizaciju žene usvajaju ovakve i slične stavove i mnoge žrtve nasilja zaista i osećaju krivicu za nasilje koje trpe, što ih onesposobljava da izađu iz začaranog kruga nasilja. A ako je žena kriva, onda je nasilje i opravdano.

v  Reč muškarca je legitimna „Niko mi ne veruje“. Ženi žrtvi se ne veruje u okviru porodice, u okolini gde stanuje i na radnom mestu, institucijama kojima se obraća za pomoć... Muška reč u patrijarhalnoj kulturi uvek više vredi od ženske, kako u javnoj, tako i u privatnoj sferi.

v  Žene su mazohistkinje –situacije gde se usled straha žene manje brane, ili po 30-tak godina trpe nasilje, nisu dokaz da ga one priželjkuju i uživaju u njemu. Ovakvi stavovi predstavljaju mehanizam omalovažavanja žena i njihovog iskustva zlostavljanja i tako umanjuju ozbiljnost muškog nasilja, prebacujući odgovornost na žene.

v  Nasilnik je patološki slučaj/alkoholičar – nasilje se pomera na plan patologije, čime se negira i odbacuje odgovornost nasilnika. Tako se nasilju oduzima suština, njegova društvena uslovljenost – nasilje postaje fenomen individualne patologije kojim treba da se bave isključivo profesionalci, i time se isključuje intervencija društva. Istraživanja su nedvosmisleno pokazala da je broj psihički obolelih nasilnika procentualno proporcionalan njihovom broju u ukupnoj populaciji, dok je među nasilnicima veći broj alkoholičara. Alkoholizam može, ali i ne mora da bude uzrok nasilja, ali je sasvim sigurno da će nasilnik pod uticajem alkohola češće ispoljavati nasilničko ponašanje.

Šta žena ne mora da trpi – mitovi koji podržavaju nasilje nad ženama

-          Žena ima pravo na život bez nasilja u porodici.

-          Muškarac nema pravo da tuče svoju ženu.

-          Kada žena učini vidljivim nasilje koje trpi u porodici, time neće osramotiti sebe i porodicu. Nasilje kojem je izložena nije njena sramota.

-          Trpljenje nasilja nije uslov dobrote žene.

-          Trpeći nasilje žena neće sačuvati porodičnu sreću.

-          Žena nije kriva za nasilje koje trpi. Žene ne provociraju nasilje svojim ponašanjem. Bilo šta da uradi žena ne sme biti „kažnjena“ nasiljem. Svaka promena njenog ponašanja neće prekinuti nasilje.

-          Trpeći nasilje žena ne pomaže svojoj deci. Rastući u atmosferi straha deca ne mogu normalno da se razvijaju. Muška deca će imati više šanse da i sami odrastu kao nasilnici. Devojčice će biti tolerantnije prema nasilju muškaraca i biće u riziku da budućeg partnera biraju prema modelu oca – nasilnika i tako i same postanu žrtve nasilja.

-          Odgovornost za nasilno ponašanje je isključivo na strani nasilnika.

-          Žena nije obavezna da trpi seksualno nasilje u braku – to nije njena bračna dužnost.

-          Nasilje u porodici nije nešto što se dešava nekim ženama, kao izolovan incident. To se dešava velikom broju žena svih društvenih slojeva, starosnih doba i stepena obrazovanja.

-          Ne treba tražiti uzroke nasilnog ponašanja partnera u drugim osobama, problemima, bolesti ili alkoholu. Iskustva pokazuju da bi on i bez toga bio nasilan.

-          Ljubomora nije znak ljubavi. Nasilje usled ljubomore nije način za pokazivanje ljubavi.

-          Verovanje da je žena nasilniku jedini oslonac, da će on propasti ako ga napusti je zamka koja dovodi do dugotrajnog trpljenja nasilja.

-          Nasilje u porodici nije samo unutrašnji problem porodice ili žene. To je i ozbiljan društveni problem kome zajednica mora da pokloni potrebnu pažnju.

-          Napuštanjem nasilnika nasilje često ne prestaje. Ponekad postaje još jače. U tom slučaju žena mora da razmisli o svim dostupnim mehanizmima zaštite. (Radulović, 2003.)

Za kraj i/ili početak

Ženska ljudska prava su sva prava koja ženama pripadaju samom činjenicom što su ljudska bića i tiču se svih žena, bez obzira na rasu, nacionalnu, religijsku ili socijalnu pripadnost.

Svi oblici poniženja ili nasilja kojima su žene izložene samo zato što su žene drastični su oblici kršenja ženskih ljudskih prava, od kojih su najvažnija sledeća:

v  Žene imaju pravo na život bez nasilja.

v  Reproduktivna prava su prava žena da biraju da li će, kada će, sa kim i koliko će dece imati.

v  Žene imaju pravo da samostalno odlučuju o svim pitanjima koja se odnose na njihovu seksualnost.

v  Žene imaju jednako pravo na zaposlenje kao i muškarci.

v  Žene imaju pravo da ravnopravno učestvuju u raspodeli političke moći sa muškarcima.

Za šire informacije predlažemo sledeću literaturu:

1. Erlih, Vera (1971): Porodica u transformaciji, Naprijed, Zagreb
2. Golubović, Zagorka (1981): Porodica kao ljudska zajednica: alternativa autoritarnom shvatanju porodice kao sistema prilagođenog ponašanja, Naprijed, Zagreb
3. Miletić – Stepanović, Vesna (2006):Nasilje nad ženama u Srbiji na razmeđi milenijuma, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd.
4. Mitić, Gordana (2005): Nasilje u porodici – rezultati istraživanja, Centar za edukaciju, komunikaciju i istraživanje Alternativni krug, Kragujevac
5. Nikolić – Ristanović, Vesna (2008): Preživeti tranziciju – svakodnevni život i nasilje u postkomunističkom i postratnom društvu, Službeni glasnik, Beograd
6. Radulović, Jelena (2003): Nasilje u porodici, NVO „SOS telefon za žene i djecu žrtve nasilja“, Podgorica

Jelena Petrović – Desnica

sociolog